… ne mogu
reći da sam imao nesrećno detinjstvo. Šta je uopšte srećno detinjstvo, a šta
nesrećno detinjstvo. To u to vreme nisam razaznavao. Kakvo detinjstvo može biti
u Beogradu krajem 80-tih, početkom 90-tih ?
Neko je imao sve, neko nije imao ništa, čak ni dom, čak ni zemlju…
Iako sam
dete razvedenih roditelja, voleo sam da mislim da sam imao dovoljno, odnosno
koliko mi treba. Živeo sam u šumovitom delu grada, a od poznatijih znamenitosti
u kraju mi je bio poznat samo veliki centralni zatvor, poznatiji kao CZ. U to
vreme to zdanje su posećivali poznatiji ljudi iz tog vremena, zauzimao je i
veliki deo pejsaža koji se video sa moje terase i valjda zbog toga mi je bio
zanimljiv.
Sam razvod
mojih roditelja sam doživeo iz trećeg lica, kao da se to nekom drugom meni jako
poznatom i bliskom dešavalo. Imao sam osam godina. Taj događaj za koji su mnogi
kasnije tvrdili da je veoma uticao na mene sam zakopao u sebe, potro u dubinu
svoje svesti, kao da se desilo, a nije, kao da se desilo drugome, a ja sam tog
drugog sažaljevao. Ta neka iznenadna samostalnost mi je utrla veoma veliku
odgovornost prema sebi i preostalim ukućanima. Taj osećaj odgovornosti, taj
preterano veliki osećaj odgovornosti me prati kroz život i zaslužan je za mnoge
dobre stvari kasnije ali i velike fobije koje će nastupiti.
U istoj
ulici smo odrastali moji drugovi i ja, svi smo pripadali istoj klasi, klasi
koja je u to vreme počela da odumire,i čije se odumiranje nastavilo do danas.
Moja majka,
doktor sa dva fakulteta je radila dva posla. U to vreme je to bilo skoro
normalno.
Svojim radom
i zalaganjem je uspela da nas sačuva od osećaja nemaštine i pruži nam koliko
toliko za to vreme normalan život i mogu reći srećno detinjstvo.
Sećam se
dana kada me je vodila da me upiše u osnovnu školu. Dan sunčan, topao, peške
dolazimo do osnovne škole. Ne osećam strah, osećam ponos. Drži me za ruku i
priča mi nešto u hodu. Prilazimo ulazu, zastava sa petokrakom se ponosno vijori
na blagom vetru, osećam miris lipa. Dvorište je veliko i u kaskadama, nema
skoro nikoga, samo udaljeni žamor, moja majka, ja, blag vetar i miris lipa.
Skoro smo na ulazu, govori mi da idemo kod psihologa, ja ne znam šta je tačno
psiholog ali imam osećaj da će on nešto odlučivati, ne osećam strah, osećam
ponos. Dečak na biciklu prelazi sa kaskade na kaskadu, bicikla je neka obična i
liči na žensku, dečak ne uspeva da pređe na niži nivo. Pada na zemlju, ruke su mu
u neprirodnom položaju, iz glave i iz
ušiju mu teče krv. Ne znam šta se dešava ali osećam da nešto nije u redu. Kao
da sve to neko drugi gleda. I škole istrčavaju neki ljudi, majka me uvodi u
ulaz i ide da pomogne, jedna od žena iz gužve mi prilazi govori da se zove
Svetlana i da je školski psiholog i da krenem za njom u sobu. U sobi je veliki
zeleni sto, ispred su dve proste stolice, na zidovima slike koje su nacrtala
deca vodenim bojama. Moja majka sedi pored mene i priča sa psihologom, kad li
je ušla. U jednom trenutku me školski psiholog pita zašto ćutim, moja majka
odgovara ’’znate, on je staklenac’’. Šta je staklenac? Mislim u sebi, ja sam
kliker, ne razumem … Majka nastavlja ’’sve prima suviše lično, ksrcu’’ . Posle
crtanja uzdužnih i poprečnih linija dogovor je pao, polazim u septembru u
školu. Imao sam sedam godina i po prvi put mi se desilo nešto što nisam znao da
opišem, osećaj koji nisam do tad iskusio.
Boško Josimović
