Dete zvezda

"Materija se ne može uništiti niti ni iz čega stvoriti" - ovo je prva definicija iz fizike koju smo učili u školi.

Sve što zauzima prostor u svemiru naziva se materija. Može da bude u čvrstom, tečnom i gasovitom stanju. Materija može da bude organska i neorganska. Ljudi, drveće, životinje i cveće primeri su za organsku materiju. Drvena građa, pamučna i vunena tkanina, razne vrste brašna, takođe su organske materije, jer su to proizvodi od biljaka. Stvari koje nisu žive ili koje nikada nisu bile žive, kao gvožđe, staklo i voda predstavljaju neorganske materije.
Nezavisno od toga u kom se vidu nalazi, materija je sastavljena od atoma. Svaki atom sačinjavaju jezgro i elektroni koji se kreću. Elektroni su čestice najmanje mase i nosioci su negativnog elektriciteta.
Iako je atom toliko mali, postoji veliki prostor između čestica koje ga sačinjavaju. Otuda je materija u suštini uglavnom prostor.

Zid od cigle ili živo biće u stvari su uglavnom prostor. Kad bi postojao neki način da se odstrani sav prostor iz nas i da ostane samo čvrsta materija, verovatno bismo bili veličine belutka.
Ako bi svi atomi bili potpuno isti, u celom svetu bi postojala samo jedna vrsta materije. Međutim, ima više od sto vrsta atoma i svaki od njih čini jedan ’’element’’, koji je najjednostavniji vid materije. Element je materija koja se sastoji samo iz jedne vrste atoma. Zlato, gvožđe, jod i kiseonik su neki od mnogih postojećih elemenata.
Materija koja se sastoji od više vrsta atoma, međusobno spojenih, zove se jedinjenje.
Najmanji deo jedinjenja jeste molekul. Ukoliko su atomi i molekuli u materiji čvršće spojeni utoliko je ona ’’gušća’’.

Materija koja ima veliku gustinu u isto vreme je i teška, kao na primer zlato. Drvo ima manju gustinu pa je, prema tome i lakše.
Materija može da menja svoja stanja (tečno, čvrsto i gasovito), ali se nikada ne može uništiti. Međutim, ona može da se pretvara u energiju.

Gledano na ovaj način mi smo svi proizvod materijala koji je nastao eksplozijom triliona zvezda. Naše telo je na bazi vodonika, kiseonika, ugljenika. Svi ti elementi nisu nastali na zemlji već ih je splet okolnosti, gravitacije i kosmičke sreće spojio na ovom mestu.

Zbog toga sam u ranoj mladosti voleo da mislim da smo svi deca zvezda, sačinjeni od kosmičke prašine.

Ipak, zvezde, planete, kosmos i materija uopšte su morali da poteknu od negde. Danas važeće teorije objašnjavaju da je sve krenulo iz jedne tačke, beskrajno male, a opet beskonačno velike težine. Ta tačka se matematički zove singularnost ili singularitet.

Tačka singularnosti je teorijska posledica opšte teorije relativnosti. U poslednjoj fazi evolucije vrlo masivnih zvezda gravitacija je toliko jaka da joj se čak ni odbojne sile između samih atomskih jezgara ne mogu suprotstaviti i zaustaviti smanjivanje te zvezde. Pod pritiskom sopstvene gravitacije zvezda biva sabijena u jednu tačku, a upravo ta tačka je singularitet.

Prema opštoj teoriji relativnosti zakrivljenost prostor-vremena zavisi od toga koliko je gravitaciona sila jaka. Gravitacija jedne ovakve zvezde, tj. tačke, je beskonačno jaka pa je samim tim i zakrivljenost prostor-vremena beskonačno velika. Teško je reći kako singularitet izgleda, kao matematička posledica singularitet je tačka.

Ta tačka singulariteta je u velikom prasku stvorila svu materiju, gravitaciju, prostor-vreme, svetlost, hemijske elemente i posle 14 milijardi godina nas.

Ali šta je bilo pre singulariteta, kako je on nastao ?

Na ovakva pitanja su mi uglavnom odgovarali sa frazom da mnogo razmišljam i da idem na sport ili da je dokon mozak đavolje igralište.

… a rođen sam iza zavese, ali ne bilo koje već iza ’’gvozdene zavese’’ kako su je ljudi sa zapada nazivali. Nama u to vreme veoma mladim ljudima to i nije smetalo jer za bolje nismo ni znali, a i nije nam bilo toliko loše. U tom vremenu komunizma ljudi su mahom bili ukalupljeni i primili su  tu doktrinu neokomunizma veoma dobro. Ipak 50 godina nije bilo dovoljno da se u ljudima ubije pravoslavlje koje nas je ustanovilo vekovima pre komunizma. Po završetku te ere, ljudi su počeli ponovo masovno da se okreću veri i crkvi koja je sve vreme bila tu, nevidljiva za neke, ali tu.

Mi Srbi nismo uvek imali svoju državu i dešavale su nam se epohe pod okupacijom drugih naroda različite vere. Pravoslavna crkva je vekovima čuvala srpski integritet, a Pravoslavna vera je održala Srbe u najtežim trenucima.

Ipak, u današnje vreme možemo primetiti da je i crkva u nekoj vrsti tranzicije, bolje rečeno ljudi koji predstavljaju crkvu. Na našem tlu usled stalnih podela i oružanih sukoba došlo je i do pogrešnog tumačenja Pravoslavlja tako da su neki ljudi u ime vere koja je najčistija ljubav i tolerancija  počinili veoma loše stvari i inspirisali druge ljude na greh. Naravno, i ljudsko društvo je u veoma velikoj krizi, tako da su nekadašnja devijantna ponašanja danas stil života ili društvenog izraza.

Ako ste pročitali tekst do ovde sigurno se pitate kakve ovo ima veze sa singularitetom, materijom i postankom svega.

Sada pokušajte da shvatite mene, na mom primeru se može videti tranzicija.

Još kao veoma mlad sam voleo da izučavam nauku, konkretno fiziku iako mi prvi susreti sa njom nisu bili dobri. Prosto sam bio opčinjen fizikom, astronomijom i hemijom i mislio sam da sve može objasniti. Ljudsko biće je po prirodi istraživač i stalno je u potrazi za novim saznanjima. Da nije tako Kolumbo nikada ne bi otkrio američki kontinent, bračni par Kiri radioaktivnost, Gagarin ne bi otišao u svemir, Armstrong ne bi zakoračio na Mesec, Leonov ne bi načinio prvu kosmičku šetnju.

Pa ipak nauka ne pruža sve odgovore. Mada je primamljivija ideja da si dete zvezda, u nauci se ne može naći duševni mir. Morao sam da verujem u nešto više…

Počeo sam da izučavam Pravoslavlje i u njemu sam našao mir, a u pravoslavnim običajima istoriju.

Počeo sam da posećujem srpske svetinje manastire i crkve i tamo pronašao mir, ljubav i spokoj koji do tada nisam poznavao.

Upoznao sam sveštena lica koja su mi iz druge perspektive predstavila ono što sam mislio da je već objašnjeno. U takvom stanju i sa novim znanjem sam mogao pitanja da postavim drugačije.

Upoznao sam njihov život i harmoniju sa prirodom kakvu nikada neću dostići.

Postao sam bolji čovek koji će stalno težiti da bude još bolji.

Kršten sam sa 34 godine, ne zato što su moji bili ’’crveni’’, baš naprotiv. U crkvi Ružici na Kalemegdanu krstio me je moj najbolji prijatelj koga poznajm skoro ceo život i koji je za mene učinio više nego rođeni otac. Dobio sam kuma, instituciju koju do tada na taj način nisam poznavao i koja me sada još više vezuje za njega.

Ljudsko biće je po prirodi istraživač, samo u mom slučaju je to krenulo od nazad, pokušavao sam da spoznam tajnu nastanka svega, a da nisam upoznao samoga sebe. Ko je stvorio singularitet i šta je bilo pre toga ? To ne znamo ni danas, neka viša sila, Bog ili kako god Vi poželite…

Ko je udahnuo dušu čoveku i stvorio od njega istraživača ? Ni to ne znamo, možda i ne treba…

Možda još uvek nismo u stanju da shvatimo jer nam je svest još uvek ograničena…

I na kraju, ja sam dete zvezda, moje telo je na bazi kiseonika, vodonika, ugljenika, ja sam duša koja je dar od Boga, ja sam Hrišćanin, Pravoslavac, ja sam Srbin…

                                                                                               

                                                                                                              

(tekst objavljen na portalu www.manemoj.com)

                                                                                      Boško Josimović

...prvi prepoznati napad panike...

… ne mogu reći da sam imao nesrećno detinjstvo. Šta je uopšte srećno detinjstvo, a šta nesrećno detinjstvo. To u to vreme nisam razaznavao. Kakvo detinjstvo može biti u Beogradu krajem 80-tih, početkom 90-tih ?  Neko je imao sve, neko nije imao ništa, čak ni dom, čak ni zemlju…

Iako sam dete razvedenih roditelja, voleo sam da mislim da sam imao dovoljno, odnosno koliko mi treba. Živeo sam u šumovitom delu grada, a od poznatijih znamenitosti u kraju mi je bio poznat samo veliki centralni zatvor, poznatiji kao CZ. U to vreme to zdanje su posećivali poznatiji ljudi iz tog vremena, zauzimao je i veliki deo pejsaža koji se video sa moje terase i valjda zbog toga mi je bio zanimljiv.

Sam razvod mojih roditelja sam doživeo iz trećeg lica, kao da se to nekom drugom meni jako poznatom i bliskom dešavalo. Imao sam osam godina. Taj događaj za koji su mnogi kasnije tvrdili da je veoma uticao na mene sam zakopao u sebe, potro u dubinu svoje svesti, kao da se desilo, a nije, kao da se desilo drugome, a ja sam tog drugog sažaljevao. Ta neka iznenadna samostalnost mi je utrla veoma veliku odgovornost prema sebi i preostalim ukućanima. Taj osećaj odgovornosti, taj preterano veliki osećaj odgovornosti me prati kroz život i zaslužan je za mnoge dobre stvari kasnije ali i velike fobije koje će nastupiti.

U istoj ulici smo odrastali moji drugovi i ja, svi smo pripadali istoj klasi, klasi koja je u to vreme počela da odumire,i čije se odumiranje nastavilo do danas.

Moja majka, doktor sa dva fakulteta je radila dva posla. U to vreme je to bilo skoro normalno.

Svojim radom i zalaganjem je uspela da nas sačuva od osećaja nemaštine i pruži nam koliko toliko za to vreme normalan život i mogu reći srećno detinjstvo.

Sećam se dana kada me je vodila da me upiše u osnovnu školu. Dan sunčan, topao, peške dolazimo do osnovne škole. Ne osećam strah, osećam ponos. Drži me za ruku i priča mi nešto u hodu. Prilazimo ulazu, zastava sa petokrakom se ponosno vijori na blagom vetru, osećam miris lipa. Dvorište je veliko i u kaskadama, nema skoro nikoga, samo udaljeni žamor, moja majka, ja, blag vetar i miris lipa. Skoro smo na ulazu, govori mi da idemo kod psihologa, ja ne znam šta je tačno psiholog ali imam osećaj da će on nešto odlučivati, ne osećam strah, osećam ponos. Dečak na biciklu prelazi sa kaskade na kaskadu, bicikla je neka obična i liči na žensku, dečak ne uspeva da pređe na niži nivo. Pada na zemlju, ruke su mu u neprirodnom položaju, iz glave i  iz ušiju mu teče krv. Ne znam šta se dešava ali osećam da nešto nije u redu. Kao da sve to neko drugi gleda. I škole istrčavaju neki ljudi, majka me uvodi u ulaz i ide da pomogne, jedna od žena iz gužve mi prilazi govori da se zove Svetlana i da je školski psiholog i da krenem za njom u sobu. U sobi je veliki zeleni sto, ispred su dve proste stolice, na zidovima slike koje su nacrtala deca vodenim bojama. Moja majka sedi pored mene i priča sa psihologom, kad li je ušla. U jednom trenutku me školski psiholog pita zašto ćutim, moja majka odgovara ’’znate, on je staklenac’’. Šta je staklenac? Mislim u sebi, ja sam kliker, ne razumem … Majka nastavlja ’’sve prima suviše lično, ksrcu’’ . Posle crtanja uzdužnih i poprečnih linija dogovor je pao, polazim u septembru u školu. Imao sam sedam godina i po prvi put mi se desilo nešto što nisam znao da opišem, osećaj koji nisam do tad iskusio.

                                                                                                                                   Boško Josimović