Dete zvezda

"Materija se ne može uništiti niti ni iz čega stvoriti" - ovo je prva definicija iz fizike koju smo učili u školi.

Sve što zauzima prostor u svemiru naziva se materija. Može da bude u čvrstom, tečnom i gasovitom stanju. Materija može da bude organska i neorganska. Ljudi, drveće, životinje i cveće primeri su za organsku materiju. Drvena građa, pamučna i vunena tkanina, razne vrste brašna, takođe su organske materije, jer su to proizvodi od biljaka. Stvari koje nisu žive ili koje nikada nisu bile žive, kao gvožđe, staklo i voda predstavljaju neorganske materije.
Nezavisno od toga u kom se vidu nalazi, materija je sastavljena od atoma. Svaki atom sačinjavaju jezgro i elektroni koji se kreću. Elektroni su čestice najmanje mase i nosioci su negativnog elektriciteta.
Iako je atom toliko mali, postoji veliki prostor između čestica koje ga sačinjavaju. Otuda je materija u suštini uglavnom prostor.

Zid od cigle ili živo biće u stvari su uglavnom prostor. Kad bi postojao neki način da se odstrani sav prostor iz nas i da ostane samo čvrsta materija, verovatno bismo bili veličine belutka.
Ako bi svi atomi bili potpuno isti, u celom svetu bi postojala samo jedna vrsta materije. Međutim, ima više od sto vrsta atoma i svaki od njih čini jedan ’’element’’, koji je najjednostavniji vid materije. Element je materija koja se sastoji samo iz jedne vrste atoma. Zlato, gvožđe, jod i kiseonik su neki od mnogih postojećih elemenata.
Materija koja se sastoji od više vrsta atoma, međusobno spojenih, zove se jedinjenje.
Najmanji deo jedinjenja jeste molekul. Ukoliko su atomi i molekuli u materiji čvršće spojeni utoliko je ona ’’gušća’’.

Materija koja ima veliku gustinu u isto vreme je i teška, kao na primer zlato. Drvo ima manju gustinu pa je, prema tome i lakše.
Materija može da menja svoja stanja (tečno, čvrsto i gasovito), ali se nikada ne može uništiti. Međutim, ona može da se pretvara u energiju.

Gledano na ovaj način mi smo svi proizvod materijala koji je nastao eksplozijom triliona zvezda. Naše telo je na bazi vodonika, kiseonika, ugljenika. Svi ti elementi nisu nastali na zemlji već ih je splet okolnosti, gravitacije i kosmičke sreće spojio na ovom mestu.

Zbog toga sam u ranoj mladosti voleo da mislim da smo svi deca zvezda, sačinjeni od kosmičke prašine.

Ipak, zvezde, planete, kosmos i materija uopšte su morali da poteknu od negde. Danas važeće teorije objašnjavaju da je sve krenulo iz jedne tačke, beskrajno male, a opet beskonačno velike težine. Ta tačka se matematički zove singularnost ili singularitet.

Tačka singularnosti je teorijska posledica opšte teorije relativnosti. U poslednjoj fazi evolucije vrlo masivnih zvezda gravitacija je toliko jaka da joj se čak ni odbojne sile između samih atomskih jezgara ne mogu suprotstaviti i zaustaviti smanjivanje te zvezde. Pod pritiskom sopstvene gravitacije zvezda biva sabijena u jednu tačku, a upravo ta tačka je singularitet.

Prema opštoj teoriji relativnosti zakrivljenost prostor-vremena zavisi od toga koliko je gravitaciona sila jaka. Gravitacija jedne ovakve zvezde, tj. tačke, je beskonačno jaka pa je samim tim i zakrivljenost prostor-vremena beskonačno velika. Teško je reći kako singularitet izgleda, kao matematička posledica singularitet je tačka.

Ta tačka singulariteta je u velikom prasku stvorila svu materiju, gravitaciju, prostor-vreme, svetlost, hemijske elemente i posle 14 milijardi godina nas.

Ali šta je bilo pre singulariteta, kako je on nastao ?

Na ovakva pitanja su mi uglavnom odgovarali sa frazom da mnogo razmišljam i da idem na sport ili da je dokon mozak đavolje igralište.

… a rođen sam iza zavese, ali ne bilo koje već iza ’’gvozdene zavese’’ kako su je ljudi sa zapada nazivali. Nama u to vreme veoma mladim ljudima to i nije smetalo jer za bolje nismo ni znali, a i nije nam bilo toliko loše. U tom vremenu komunizma ljudi su mahom bili ukalupljeni i primili su  tu doktrinu neokomunizma veoma dobro. Ipak 50 godina nije bilo dovoljno da se u ljudima ubije pravoslavlje koje nas je ustanovilo vekovima pre komunizma. Po završetku te ere, ljudi su počeli ponovo masovno da se okreću veri i crkvi koja je sve vreme bila tu, nevidljiva za neke, ali tu.

Mi Srbi nismo uvek imali svoju državu i dešavale su nam se epohe pod okupacijom drugih naroda različite vere. Pravoslavna crkva je vekovima čuvala srpski integritet, a Pravoslavna vera je održala Srbe u najtežim trenucima.

Ipak, u današnje vreme možemo primetiti da je i crkva u nekoj vrsti tranzicije, bolje rečeno ljudi koji predstavljaju crkvu. Na našem tlu usled stalnih podela i oružanih sukoba došlo je i do pogrešnog tumačenja Pravoslavlja tako da su neki ljudi u ime vere koja je najčistija ljubav i tolerancija  počinili veoma loše stvari i inspirisali druge ljude na greh. Naravno, i ljudsko društvo je u veoma velikoj krizi, tako da su nekadašnja devijantna ponašanja danas stil života ili društvenog izraza.

Ako ste pročitali tekst do ovde sigurno se pitate kakve ovo ima veze sa singularitetom, materijom i postankom svega.

Sada pokušajte da shvatite mene, na mom primeru se može videti tranzicija.

Još kao veoma mlad sam voleo da izučavam nauku, konkretno fiziku iako mi prvi susreti sa njom nisu bili dobri. Prosto sam bio opčinjen fizikom, astronomijom i hemijom i mislio sam da sve može objasniti. Ljudsko biće je po prirodi istraživač i stalno je u potrazi za novim saznanjima. Da nije tako Kolumbo nikada ne bi otkrio američki kontinent, bračni par Kiri radioaktivnost, Gagarin ne bi otišao u svemir, Armstrong ne bi zakoračio na Mesec, Leonov ne bi načinio prvu kosmičku šetnju.

Pa ipak nauka ne pruža sve odgovore. Mada je primamljivija ideja da si dete zvezda, u nauci se ne može naći duševni mir. Morao sam da verujem u nešto više…

Počeo sam da izučavam Pravoslavlje i u njemu sam našao mir, a u pravoslavnim običajima istoriju.

Počeo sam da posećujem srpske svetinje manastire i crkve i tamo pronašao mir, ljubav i spokoj koji do tada nisam poznavao.

Upoznao sam sveštena lica koja su mi iz druge perspektive predstavila ono što sam mislio da je već objašnjeno. U takvom stanju i sa novim znanjem sam mogao pitanja da postavim drugačije.

Upoznao sam njihov život i harmoniju sa prirodom kakvu nikada neću dostići.

Postao sam bolji čovek koji će stalno težiti da bude još bolji.

Kršten sam sa 34 godine, ne zato što su moji bili ’’crveni’’, baš naprotiv. U crkvi Ružici na Kalemegdanu krstio me je moj najbolji prijatelj koga poznajm skoro ceo život i koji je za mene učinio više nego rođeni otac. Dobio sam kuma, instituciju koju do tada na taj način nisam poznavao i koja me sada još više vezuje za njega.

Ljudsko biće je po prirodi istraživač, samo u mom slučaju je to krenulo od nazad, pokušavao sam da spoznam tajnu nastanka svega, a da nisam upoznao samoga sebe. Ko je stvorio singularitet i šta je bilo pre toga ? To ne znamo ni danas, neka viša sila, Bog ili kako god Vi poželite…

Ko je udahnuo dušu čoveku i stvorio od njega istraživača ? Ni to ne znamo, možda i ne treba…

Možda još uvek nismo u stanju da shvatimo jer nam je svest još uvek ograničena…

I na kraju, ja sam dete zvezda, moje telo je na bazi kiseonika, vodonika, ugljenika, ja sam duša koja je dar od Boga, ja sam Hrišćanin, Pravoslavac, ja sam Srbin…

                                                                                               

                                                                                                              

(tekst objavljen na portalu www.manemoj.com)

                                                                                      Boško Josimović