Tekovine revolucije....
.... u to vreme je počela da se menja svest naroda. Država nije jača od naroda pa ipak u tim godinama je bila. Počelo je kada sam tek krenuo da spoznajem svet i društvo oko sebe. Nisam do kraja razumeo sve šta se dešava, ipak ne viđaju se tenkovi na ulici svaki dan…
Bili smo u školi, sećam da je bio čas opšte tehničkog obrazovanja. Čas je počeo, mi smo i dalje bili napolju. U nekom trenutku su nam rekli da idemo kući i da nastave neće biti.
Kod kuće svi gledaju televizor. Na programu ide izveštaj kako su neki ljudi pokušali napad na državu, a onda ih je policija u tome sprečila vodenim topovima. Nisam imao pojma šta je vodeni top ali su pomenuli i Centralni zatvor. To sam znao šta je jer ga gledam sa svoje terase. Vinovnici tog napada na državu se nalaze u Centralnom zatvoru i narod se organizuje da ih oslobodi. Uveče je zvala tetka koja živi u beogradskoj i rekla da su tenkovi ispred njene kuće. To je bio deveti mart devedeset i prve.
Sve što sam posle gledao na televiziji i čitao u novinama me je odvelo na prve demonstracije devedeset i šeste, bili su studentski protesti. Voleo sam da idem na proteste, svi moji prijatelji su išli na proteste. Upoznao sam mnogo ljudi sa kojima se i danas čujem i delim sudbinu. Od studentskih demonstracija stvar je narasla u jedan oblik bunta i građanske neposlušnosti. Svako veče smo šetali, družili se, razmenjivali ideje, muziku, knjige, pištali pištaljkama. Svako veče je bio neki koncert. Na ulici sam dočekao prvi broj Blica koji se tada delio besplatno .Dočekao sam da vidim kako seku petokraku sa dvora. Onda je nastupila policija, nekoliko puta sam dobio po leđima, nagutao se suzavca i krio se po ulazima zgrada u centru. Taj ceo bunt je bio zaslepljujuće zanimljiv nama mladima. Ali ideja koju su mi tada usadili će me voditi do finalnog obračuna. Kako je vreme prolazilo mi smo sve više mrzeli Slobodana Miloševića. U početku je to bilo mladalačko zezanje i gluvarenje po ulici, ali kasnije kako ideja sazreva u glavi to je postala opsesija. Četiri godine i rat sa celim svetom su doprineli da se ni sa čim više ne bavimo. Okupljali smo se i protestvovali jer smo mrzeli tog čoveka koji nam je bio za sve kriv. Sećam se i kada sam se učlanio u stranku, sećam se i dana kada sam prvi put video Zorana Đinđića, stajao je metar od mene, a ja sam samo razmišljao koliko je nizak, toliko sam bio paralisan.
Stranačko okupljanje i delovanje je bilo pravo gerilsko. Noću smo lepili plakate, danju skupljali potpise, uveče nosili zastave na protestima. Nije me nosila samo ideja, snaga bunta i neposlušnosti je bila opijajuća.
U Septembru dvehiljadite godine opozicija je objavila pobedu na izborima. Zakazan je veliki skup kod ’’konja’’. Još uvek čuvam majce sa tih protesta. Tada sam prvi put u životu video Krleta i Šapera iz Idola. Sada sa ove vremenske distance to je jedini utisak koji nosim sa tog protesta.
Masa je vikala ’’Gotov je’’, ali nije bio gotov.
Nekoliko nedelja pred peti oktobar bilo je jasno da će ubrzo desiti dan kada će cela zemlja stati i na taj način poslati poruku da je stvarno gotov.
Nas petnaest prijatelja smo petog oktobra krenuli pešice Bulevarom do skupštine, bila je neviđena gužva, nisam to tada video toliko ljudi u gradu. Nosio sam žuti duks da bi me pronašli ukoliko se razdvojimo. Ispred skupštine nema bine ?! Tu je jedan kamion sa koga se čuje muzika i neki ljakse u trenerci koji galami (Velja Ilić). Zauzeli smo mesto odmah ispred kordona milicije. Policajca kao naivno provociramo. Na panciru je hemijskom olovkom napisao prezime ’’Petronijević’’. Dobar neki čovek, pravdao se kako on mora da bude ovde jer su mu naredili, inače podržava nas sto posto. Pojavljuju se radnici TV bastilje, tadašnjeg RTS-a sa legitimacijama u rukama, napustili su televiziju i priključili se demonstrantima. Pojavljuju se ljudi sa vrećama punim velikih šrafova i makadam kocki. Nastaje komešanje u masi, vuku nas nazad da bi neki krupniji i jači stali u prvi red.
Neko od mojih reče da idemo negde da pijemo jer smo tu od jutros, a i ovi seljaci nas ionako teraju iz prvog reda. Kod JAT-a na Bulevaru srećem kumove, počinjem da im pričam da ne mogu do skupštine jer je velika gužva, a i nas su oterale neke gorile i u tom momentu kreće…
Kao u prvom redu u Kozari. Ispred je veliko platno na kome se prikazuje kako horda ljudi kreće na veliku zgradu. Kroz vazduh lete kamenice, metalni šrafovi, suzavac. Neka budala nosi đačku klupu, ne idem svojim nogama, masa me nosi. Policije više nigde nema, sam sam u gužvi, ne vidim od suzavca. Postajem svestan cituacije posle pola sata, masa me i dalje nosi, nosi me u pobedu! Iz skupštine se vije crni dim, lete papiri, ne nisu papiri. To su glasački listići, zaokružen broj tri. Slobodan Milošević. Uopšte nisam pored skupštine, moji drugari su me vukli i dovukli do kola.
Primam sms poruku, moja majka, kaže da je prekoputa skupštine i pita me gde sam ja. Luda žena!
Moram da se vratim po nju…
Veče je, šta sad, jel da opet idemo na protest? Grad je pun ljudi, svi sede na ulici. Svuda su isprevrtana policijska kola, odlazim u Terazije tri na dežurstvo, neki moji drugari idu na RTS na dežurstvo. Zgrada je puna oružja, palica, štitova, pancira koje su demonstranti uzeli policiji. Noć se spustila, grad je pun ljudi koji slave, grad je polupan, skupština zapaljena, B92 je počela sa emitovanjem TV programa, a Milošević je priznao pobedu opoziciji.
Ipak, najjači utisak na mene u toj petooktobarskoj noći ostavio je onaj pancir na kome je hemijskom olovkom bilo napisano ’’Petronijević’’. Taj pancir sam pronašao na gomili zaplenjenih stvari u Terazije tri. Uvek sam se pitao šta se desilo sa tim čovekom.
Danas, posle četrnaest godina na sve to gledam kao na događaj koji mi je neko prepričao. Stranački nisam aktivan od tada, da li me je revolucija pojela ili sam ispunio želju da budem deo toga? Kao neko ko je bio direktni učesnik svega toga naravno da sam razočaran. Ne petim oktobrom već događajima koji su usledili kasnije. Da li su pravi aktivisti, ljudi koji su želeli dobro svojoj zemlji, svom narodu tada odlučili da se više ne bave politikom krivi za sadašnje stanje ? Da li su oni odgovorni što danas zemlju vode oni koji su tada poraženi. Da li je stvarno istinita ona izreka da sve što je zlu potrebno je da dobri ljudi ne urade ništa.
Jednog jutra dve hiljade i osme sam ustao, pogledao se u ogledalo i deset puta izgovorio ’’Dačić, ministar policije’’, to je za mene bio poraz, morao sam sebi da utuvim tu činjenicu u glavu. Jednog jutra dve hiljade i dvanaeste sam isto ponovio kad je Nikolić postao predsednik Srbije. Ista priča se desila i sa onim julovskim govnetom Vulinom.
Hoće li mi mladost i srednje doba proći sa Dačićima, Nikolićima, Vučićima i onim julovkim govetom Vulinom…
Pitam se, pitamo se….
Boško Josimović
Нема коментара:
Постави коментар