Nije prošlo mnogo vremena od kataklizmi koje su nam se dogodile u 2014-toj, a pošto je naše društvo zadojeno dnevno-senzacionalističkim dešavanjima ta sva nesreća kao da je bila u nekoj drugoj zemlji, kao da se desila nekom drugom narodu.
Dnevna politika je oružje u rukama tehnokratskih medija koja nas bombarduje trivijalnim informacijama koje prosečnog radnog čoveka prave još većim robom nego što jeste.
U svoj toj estradnoj-medijskoj anarhiji svoje mesto traži i jedna nazovi manjina ljudi koji se deklarišu kao homoseksualci.
Sklonost ka homoseksualnom ponašanju pored ljudi imaju i životinje koje se slede isključivo instinktom, a za prepoznavanje pola koriste čulo mirisa. Kod čoveka ta nazovimo devijacija je znatno kompleksnija, tako da imamo homoseksualce koji su svesni svojih homoseksualnih nagona po samospoznaji u ranom tetinjstvu, imamo homoseksualce koji usput shvate svoju devijaciju u pubertetu, a imamo i homoseksualce koji su to iz koristi, odnosno uopšte nisu skloni toj devijaciji već koriste njenu popularnost zarad neke koristi.
U našoj mladoj demokratiji velika pažnja se poklanja manjinama i njihovim pravima, osuđuje se svaka diskriminacija manjina. Na toj vrsti emancipacije radi evropska unija čijem zakonodavstvu i standardima težimo kao društvo. U tome nema ništa loše, međutim, u svim tim zakonima koji se bave zaštitom prava manjina neko mora i da ispašta. Nije to ispaštanje u pravom smislu, možemo ga nazvati zanemarivanje.
Taj manjinski deo društva homoseksualaca iz nekog razloga voli jednom godišnje da pokaže i promoviše svoju devijaciju u vidu javnog skupa gde bi se određeni broj njih okupio u centru grada i ukazao društvu na svoje postojanje i probleme sa kojim se suočavaju u vidu nasilja nad njima koje se sprovodi na svim nivoima, počev od zaposlenja, javnog poniženja, opšte odbačenosti od društva…
Iskreno, kao radni čovek koji rešava probleme drugih ljudi koje ni ne poznaje, kome je posao da radi sa ljudima, koji je zaposlen u velikom sistemu u kome ima mnogo ljudi, koji plaća porez državi, nisam primetio da je neka, a naročito ’’njihova’’ manjina na neki način diskriminisana. Šta više, mogu da tvrdim da su prava radnika i poštene inteligencije manja neko prava nekih manjina, a naročito ’’njihove’’.
Zapitajmo se na trenutak kakva prava ima čovek koji radi i plaća porez i doprinose državi ? Na papiru ima sva prava, u praksi nikakva. Tvoje je radni čoveče da radiš i da te država opterećuje nametima i porezima od kojih se između ostalog daju pare za zaštitu manjina.
Sada dolazimo u situaciju da ta manjina organizuje skup gde bi promovisala svoju ideju življenja i ukazala na svoje probleme. Taj skup u našoj mladoj demokratiji mora da obezbeđuje sedam hiljada policajaca sa sedam borbenih vozila i tri helikoptera.
Sedam hiljada policajaca, sedam hiljada dnevnica, sat vremena leta helikopterom košta 400 evra.
Te sve stvari smo platili mi, radni ljudi koji plaćaju porez ovoj zemlji ! Apsolutni premijer koji je imao i porodičnih ekcesa u tim dešavanjima je izašao u javnost sa informacijom da nas je obezbeđivanje oko 800 pedera koštalo jedan milion evra poreskih obveznika, čitaj nas, radnih ljudi.
To je milion evra koji ljudi koji su ostali bez domova u poplavama neće videti. To je milion evra koje bolesna deca za čije lečenje se prikuplja novac sms porukama neće videti. To je 15 kilometara autoputa, to je hrana za sve javne kuhinje u Srbiji za godinu dana, to je za ikonostas u hramu Sv.Save koji se pravi 30 godina, to su zaostale dnevnice ratnim veteranima…
Ako nam je do parade, ima još mnogo ljudi koji nisu manjina, a isto zavređuju pažnju.
U Srbiji je nezaposlenost 28 posto, ajde da organizujemo paradu nezaposleni. To je svaki četvrti Srbin, znate li kolika bi to parada bila. Ti ljudi traže pažnju!
Ajde da organizujemo paradu bračnih parova sa više od troje dece, da vidimo kolika je ta parada.
Ajde da organizujemo paradu učesnika bosansko-hrvatsko-kosovskih ratova. Da vidimo ko su ti ljudi koji su krvavili gaće da bi ova balavurdija danas mogla da traži neka prava.
Danas sam negde pročitao da je za 48 godina iz matematičke gimnazije izašlo 500 doktora nauka, ajde sve njih da okupimo i upoznamo, možda naučimo nešto od njih.
U kapitalističkom društvu nema zastoja, svaka karika je zamenjiva, bitan je samo profit. Ljudima se plasira jeftina zabava u cilju instant-treš kulture koja je posle nekog vremena konzumiranja kao droga, a sve u cilju anesteziranja problema koji bi usledio da čovek mnogo razmišlja. Jeftina zabava u vidu lošeg tv programa, lake letnje literature, holivudskih blok bastera i enormne medijske prezentacije vesti nas je učinila zavisnim od senzacionalizma. Narodski rečeno ’’novo čudo za tri dana’’.
Ko zna, za par nedelja/meseci ona parada marginalaca se nije ni dogodila, baš kao što ni poplave nisu bile…
Boško Josimović
Нема коментара:
Постави коментар