Deoba Srba

… jebeš državu u kojoj žrtva ima nacionalnost. To bi trebalo da bude tako, ali u našem slučaju, mi neki smo imali više nacionalnosti. Ljudi koji vode ovu zemlju su barem u pasošu imali više nacionalnosti.

Iako se od rane samospoznaje deklarišem kao Srbin u stvari sam rođen kao Jugosloven. Valjda zbog vaspitanja koje su mi pružili roditelji, a i prilika u porodici  sam uvek imao to ’’Srbin’’ pre neko Jugosloven.

Ideja Jugoslovenstva je sada vidimo bila neuspeo eksperiment. Asimilacija južnih Slovena u jednu državu je izgleda bila utopija koja je eskalirala u najgori sukob u kome su… znate već… . 

Mi, narodi različitih narodnosti smo uvek voleli da se delimo i deklarišemo i uspostavljamo neke svoje nomenklature. Delili smo se na Četnike, Ustaše, Bečke konjušare, Balije… Ima jedna mnogo dobra replika iz filma Balkanska pravila koju izgovara Danilo Stojković, ide od prilike ovako : ’’ …i dok su Hrvatice rađale Hrvate, Slovenke Slovence, Bosanke Bosance, Albanke Albance, Srpkinje su rađale Jugoslovene…’’ Što nam je zemlja bila manja veće su i podele bile. I sada kada smo konačno Srbija delimo se na demokrate (svih vrsta), komuniste, rojaliste, četnike, partizanovce, zvezdaše, izdajnike, patriote, rokere i šabane… Naprednjake i ostale…

Tako smo završili ovako uništeni i napušteni od svih i dalje skloni podelama i razjedinjeni.

Drage dame i gospodo, SRBI i Vi koji se tako osećate, to mora negde da prestane ili ćemo nestati kao prdež na vetru.

Podele danas ne sme biti. Mi koji smo rođeni i većinu vremena živimo u mirnodopsko doba nemamo opravdanja za ovolike podele u društvu. Danas više nego ikada treba da sagledamo širu sliku i radimo za viši cilj. A viši cilj je veći od pukog preživljavanja.

Pustite politiku, niti je ovo bilo kakav manifest.

Dok se mi bavimo podelama u društvu drugi napreduju. Stigli smo dotle da nas jedno albansko pleme od naroda zajebava i ponižava u našoj rođenoj zemlji i to sa letećim robotom na daljinsko upravljanje, takozvani DRON. Gledajući ponašanje i način delovanja, naše nazovi ’’Šatriote’’ onu diverziju sa dronom ne bi mogli da smisle za 100 godina.

Na utakmici između makedonskih timova Škendije i Vardara u Tetovu  pre dve nedelje, ti isti neuki, zaostali, prljavi, nerazvijeni Šiptari Albanci razvijaju transparent na kome piše da su Srbi kancer Evrope. Tu su se našle i slike nesretnog Brisa Tatona i slike utakmice iz Đenove gde smo se proslavili. 

Ne vredi, bolji su od nas. Trenutno su mnogi bolji od nas. Nisu bolji jer su se pametni rodili, bolji su jer ulažu u sebe, uče i napreduju dok se mi delimo u najsitnije tabore, otrovani animozitetom jedni prema drugima.

Prestigli su nas na svim frontovima. Da, reč front je prava reč. U toku rat ali ne sa puškama i tenkovima i očiglednim ljudskim žrtvama. Ovaj rat se vodi u digitalnim medijima, sa tastaturama i miševima.

I dok mi uživamo u subkulturi, lakoj literaturi i pesmi, dok ogovaramo jedni druge i krademo državu, oni nama obaraju internet sajtove, ometaju televizijski i radio signal, seku telekomunikacione i optičke kablove, vode otvorenu polemiku na raznim forumima i lobiraju na sve strane. A ti SRBINE, kuni se u Boga koga opsuješ bar jednom dnevno, voli bližnjeg svoga koga bar jednom dnevno zajebeš, voli svoju ženu koju varaš, voli svoju državu čije zakone ne poštuješ…

Gde je akademska Srbija, šta ona misli o ovome, da li im je sve potaman ili se oglašava samo kada proverava validnost doktorata. Gde je crkva, šta oni misle o ovome ili je rešenje svih problema moleban…

Ipak, ta borba za viši cilj nije toliko teška i ne zahteva puno odricanja.

Pospremimo prvo svoje domove, svoja dvorišta, svoje misli. Učinimo naš život i našu svest zaokupljenim sa mirnim stavovima. Da bi bolje razumeli ponašanje nekih naroda i grupa, izučavajmo njihovu storiju. Izučavajmo svoju istoriju, a istorija Srba je veoma slavna. Izučavajmo filozofiju i etiku, izučavajmo svoja građanska prava. Ne sudimo o knjizi po broju strana.

Ne treba se bojati polemike sa pametnijim od sebe, uživajmo u razgovoru sa starijima i iskusnijima.

Verujmo u nešto, verujmo u crkvu, verujmo u nauku ako ne verujemo u crkvu, verujmo u sebe. Ne treba nikog omalažavati, ni manje inteligentne ni proste ni žrtve sistema, budimo tolerantni. 

Izučavajmo književnost, ne čitajmo poruke Paula Koelja sa boca vode. 

Pokušajmo da shvatimo neke druge vrste muzike, možda uz te note dođe inspiracija koju nismo znali da posedujemo.

Ne treba izjednačavati vlast i državu iako su usko povezane. Vlasti se menjaju ovisno od volje građana, država je država, sad, pre 100 godina, za 100 godina, sa nama i bez nas ona ostaje. Volimo svoju državu čak i kada se ne slažemo sa trenutnom vlašću. Država, kakva, takva je, drugu nemamo i od nas zavisi kakva će biti u budućnosti.

Naravno, ovo je su neki od načina koji su nam dostupni.

Ako ne uradimo nešto sada, uskoro ćemo postati manjina u rođenoj zemlji. Ako ne uradimo nešto sada, oni napredniji i obrazovaniji će odlučiti da nismo dovoljno dobri da upravljamo samim sobom i uvešće nam protektorat. Ako ne uradimo nešto sada neće nam pomoći nikakvi reformatori i reforme.

Jednostavno, neće nas biti, a i to što ostane će biti podeljeno.

Posle čitanja ovog teksta otvoriti pivo i pustiti neku muziku, nije sve tako crno…

…ili jeste ?

Boško Josimović

Parada marginalaca

Nije  prošlo mnogo vremena od kataklizmi koje su nam se dogodile u 2014-toj, a pošto je naše društvo zadojeno dnevno-senzacionalističkim dešavanjima ta sva nesreća kao da je bila u nekoj drugoj zemlji, kao da se desila nekom drugom narodu.

Dnevna politika je oružje u rukama tehnokratskih medija koja nas bombarduje trivijalnim informacijama koje prosečnog radnog čoveka prave još većim robom nego što jeste.

U svoj toj estradnoj-medijskoj anarhiji svoje mesto traži i jedna nazovi manjina ljudi koji se deklarišu kao homoseksualci.

Sklonost ka homoseksualnom ponašanju pored ljudi imaju i životinje koje se slede isključivo instinktom, a za prepoznavanje pola koriste čulo mirisa. Kod čoveka ta nazovimo devijacija je znatno kompleksnija, tako da imamo homoseksualce koji su svesni svojih homoseksualnih nagona po samospoznaji u ranom tetinjstvu, imamo homoseksualce koji usput shvate svoju devijaciju u pubertetu, a imamo i homoseksualce koji su to iz koristi, odnosno uopšte nisu skloni toj devijaciji već koriste njenu popularnost zarad neke koristi.

U našoj mladoj demokratiji velika pažnja se poklanja manjinama i njihovim pravima, osuđuje se svaka diskriminacija manjina. Na toj vrsti emancipacije radi evropska unija čijem zakonodavstvu i standardima težimo kao društvo. U tome nema ništa loše, međutim, u svim tim zakonima koji se bave zaštitom prava manjina neko mora i da ispašta. Nije to ispaštanje u pravom smislu, možemo ga nazvati zanemarivanje.

Taj manjinski deo društva homoseksualaca iz nekog razloga voli jednom godišnje da pokaže i promoviše svoju devijaciju u vidu javnog skupa gde bi se određeni broj njih okupio u centru grada i ukazao društvu na svoje postojanje i probleme sa kojim se suočavaju u vidu nasilja nad njima koje se sprovodi na svim nivoima, počev od zaposlenja, javnog poniženja, opšte odbačenosti od društva…

Iskreno, kao radni čovek koji rešava probleme drugih ljudi koje ni ne poznaje, kome je posao da radi sa ljudima, koji je zaposlen u velikom sistemu u kome ima mnogo ljudi, koji plaća porez državi, nisam primetio da je neka, a naročito ’’njihova’’ manjina na neki način diskriminisana. Šta više, mogu da tvrdim da su prava radnika i poštene inteligencije manja neko prava nekih manjina, a naročito ’’njihove’’.

Zapitajmo se na trenutak kakva prava ima čovek koji radi i plaća porez i doprinose državi ? Na papiru ima sva prava, u praksi nikakva. Tvoje je radni čoveče da radiš i da te država opterećuje nametima i porezima od kojih se između ostalog daju pare za zaštitu manjina.

Sada dolazimo u situaciju da ta manjina organizuje skup gde bi promovisala svoju ideju življenja i ukazala na svoje probleme. Taj skup u našoj mladoj demokratiji mora da obezbeđuje sedam hiljada policajaca sa sedam borbenih vozila i tri helikoptera.

Sedam hiljada policajaca, sedam hiljada dnevnica, sat vremena leta helikopterom košta 400 evra.

Te sve stvari smo platili mi, radni ljudi koji plaćaju porez ovoj zemlji ! Apsolutni premijer koji je imao i porodičnih ekcesa u tim dešavanjima je izašao u javnost sa informacijom da nas je obezbeđivanje oko 800 pedera koštalo jedan milion evra poreskih obveznika, čitaj nas, radnih ljudi.

To je milion evra koji ljudi koji su ostali bez domova u poplavama neće videti. To je milion evra koje bolesna deca za čije lečenje se prikuplja novac sms porukama neće videti. To je 15 kilometara autoputa, to je hrana za sve javne kuhinje u Srbiji za godinu dana, to je za ikonostas u hramu Sv.Save koji se pravi 30 godina, to su zaostale dnevnice ratnim veteranima…

Ako nam je do parade, ima još mnogo ljudi koji nisu manjina, a isto zavređuju pažnju.

U Srbiji je nezaposlenost 28 posto, ajde da organizujemo paradu nezaposleni. To je svaki četvrti Srbin, znate li kolika bi to parada bila. Ti ljudi traže pažnju!

Ajde da organizujemo paradu bračnih parova sa više od troje dece, da vidimo kolika je ta parada.

Ajde da organizujemo paradu učesnika bosansko-hrvatsko-kosovskih ratova. Da vidimo ko su ti ljudi koji su krvavili gaće da bi ova balavurdija danas mogla da traži neka prava.

Danas sam negde pročitao da je za 48 godina iz matematičke gimnazije izašlo 500 doktora nauka, ajde sve njih da okupimo i upoznamo, možda naučimo nešto od njih.

U kapitalističkom društvu nema zastoja, svaka karika je zamenjiva, bitan je samo profit. Ljudima se plasira jeftina zabava u cilju instant-treš kulture koja je posle nekog vremena konzumiranja kao droga, a sve u cilju anesteziranja problema koji bi usledio da čovek mnogo razmišlja. Jeftina zabava u vidu lošeg tv programa, lake letnje literature, holivudskih blok bastera i enormne medijske prezentacije vesti nas je učinila zavisnim od senzacionalizma. Narodski rečeno ’’novo čudo za tri dana’’.

Ko zna, za par nedelja/meseci ona parada marginalaca se nije ni dogodila, baš kao što ni poplave nisu bile…

                                                                                      Boško Josimović

5 oktobar iz prvog reda by Boško aka. b0c4

Tekovine revolucije....

.... u to vreme je počela da se menja svest naroda. Država nije jača od naroda pa ipak u tim godinama je bila. Počelo je kada sam tek krenuo da spoznajem svet i društvo oko sebe. Nisam do kraja razumeo sve šta se dešava, ipak ne viđaju se tenkovi na ulici svaki dan…

Bili smo u školi, sećam da je bio čas opšte tehničkog obrazovanja. Čas je počeo, mi smo i dalje bili napolju. U nekom trenutku su nam rekli da idemo kući i da nastave neće biti.

Kod kuće svi gledaju televizor. Na programu ide izveštaj kako su neki ljudi pokušali napad na državu, a onda ih je policija u tome sprečila vodenim topovima. Nisam imao pojma šta je vodeni top ali su pomenuli i Centralni zatvor.  To sam znao šta je jer ga gledam sa svoje terase. Vinovnici tog napada na državu se nalaze u Centralnom zatvoru i narod se organizuje da ih oslobodi. Uveče je zvala tetka koja živi u beogradskoj i rekla da su tenkovi ispred njene kuće. To je bio deveti mart devedeset i prve. 

Sve što sam posle gledao na televiziji i čitao u novinama me je odvelo na prve demonstracije devedeset i šeste, bili su studentski protesti. Voleo sam da idem na proteste, svi moji prijatelji su išli na proteste. Upoznao sam mnogo ljudi sa kojima se i danas čujem i delim sudbinu. Od studentskih demonstracija stvar je narasla u jedan oblik bunta i građanske neposlušnosti. Svako veče smo šetali, družili se, razmenjivali ideje, muziku, knjige, pištali pištaljkama. Svako veče je bio neki koncert. Na ulici sam dočekao prvi broj Blica koji se tada delio besplatno .Dočekao sam da vidim kako seku petokraku sa dvora. Onda je nastupila policija, nekoliko puta sam dobio po leđima, nagutao se suzavca i krio se po ulazima zgrada u centru. Taj ceo bunt je bio zaslepljujuće zanimljiv nama mladima. Ali ideja koju su mi tada usadili će me voditi do finalnog obračuna. Kako je vreme prolazilo mi smo sve više mrzeli Slobodana Miloševića. U početku je to bilo mladalačko zezanje i gluvarenje po ulici, ali kasnije kako ideja sazreva u glavi to je postala opsesija. Četiri godine i rat sa celim svetom su doprineli da se ni sa čim više ne bavimo. Okupljali smo se i protestvovali jer smo mrzeli tog čoveka koji nam je bio za sve kriv. Sećam se i kada sam se učlanio u stranku, sećam se i dana kada sam prvi put video Zorana Đinđića, stajao je metar od mene, a ja sam samo razmišljao koliko je nizak, toliko sam bio paralisan.

Stranačko okupljanje i delovanje je bilo pravo gerilsko. Noću smo lepili plakate, danju skupljali potpise, uveče nosili zastave na protestima. Nije me nosila samo ideja, snaga bunta i neposlušnosti je bila opijajuća.

U Septembru dvehiljadite godine opozicija je objavila pobedu na izborima. Zakazan je veliki skup kod ’’konja’’. Još uvek čuvam majce sa tih protesta. Tada sam prvi put u životu video Krleta i Šapera iz Idola. Sada sa ove vremenske distance to je jedini utisak koji nosim sa tog protesta.

Masa je vikala ’’Gotov je’’, ali nije bio gotov.

Nekoliko nedelja pred peti oktobar bilo je jasno da će ubrzo desiti dan kada će cela zemlja stati i na taj način poslati poruku da je stvarno gotov.

Nas petnaest prijatelja smo petog oktobra krenuli pešice Bulevarom do skupštine, bila je neviđena gužva, nisam to tada video toliko ljudi u gradu. Nosio sam žuti duks da bi me pronašli ukoliko se razdvojimo. Ispred skupštine nema bine ?! Tu je jedan kamion sa koga se čuje muzika i neki ljakse u trenerci koji galami (Velja Ilić). Zauzeli smo mesto odmah ispred kordona milicije. Policajca kao naivno provociramo. Na panciru je hemijskom olovkom napisao prezime ’’Petronijević’’. Dobar neki čovek,  pravdao se kako on mora da bude ovde jer su mu naredili, inače podržava nas sto posto. Pojavljuju se radnici TV bastilje, tadašnjeg RTS-a sa legitimacijama u rukama, napustili su televiziju i priključili se demonstrantima. Pojavljuju se ljudi sa vrećama punim velikih šrafova i makadam kocki. Nastaje komešanje u masi, vuku nas nazad da bi neki krupniji i jači stali u prvi red.

Neko od mojih reče da idemo negde da pijemo jer smo tu od jutros, a i ovi seljaci nas ionako teraju iz prvog reda. Kod JAT-a na Bulevaru srećem kumove, počinjem da im pričam da ne mogu do skupštine jer je velika gužva, a i nas su oterale neke gorile i u tom momentu kreće…

Kao u prvom redu u Kozari. Ispred je veliko platno na kome se prikazuje kako horda ljudi kreće na veliku zgradu. Kroz vazduh lete kamenice, metalni šrafovi, suzavac. Neka budala nosi đačku klupu, ne idem svojim nogama, masa me nosi. Policije više nigde nema, sam sam u gužvi, ne vidim od suzavca. Postajem svestan cituacije posle pola sata, masa me i dalje nosi, nosi me u pobedu! Iz skupštine se vije crni dim, lete papiri, ne nisu papiri. To su glasački listići, zaokružen broj tri. Slobodan Milošević. Uopšte nisam pored skupštine, moji drugari su me vukli i dovukli do kola.

Primam sms poruku, moja majka, kaže da je prekoputa skupštine i pita me gde sam ja. Luda žena!

Moram da se vratim po nju…

Veče je, šta sad, jel da opet idemo na protest? Grad je pun ljudi, svi sede na ulici. Svuda su isprevrtana policijska kola, odlazim u Terazije tri na dežurstvo, neki moji drugari idu na RTS na dežurstvo. Zgrada je puna oružja, palica, štitova, pancira koje su demonstranti uzeli policiji. Noć se spustila, grad je pun ljudi koji slave, grad je polupan, skupština zapaljena, B92 je počela sa emitovanjem TV programa, a Milošević je priznao pobedu opoziciji.

Ipak, najjači utisak na mene u toj petooktobarskoj noći ostavio je onaj pancir na kome je hemijskom olovkom bilo napisano ’’Petronijević’’. Taj pancir sam pronašao na gomili zaplenjenih stvari u Terazije tri. Uvek sam se pitao šta se desilo sa tim čovekom.

Danas, posle četrnaest godina na sve to gledam kao na događaj koji mi je neko prepričao. Stranački nisam aktivan od tada, da li me je revolucija pojela ili sam ispunio želju da budem deo toga? Kao neko ko je bio direktni učesnik svega toga naravno da sam razočaran. Ne petim oktobrom već događajima koji su usledili kasnije. Da li su pravi aktivisti, ljudi koji su želeli dobro svojoj zemlji, svom narodu tada odlučili da se više ne bave politikom krivi za sadašnje stanje ? Da li su oni odgovorni što danas zemlju vode oni koji su tada poraženi. Da li je stvarno istinita ona izreka da sve što je zlu potrebno je da dobri ljudi ne urade ništa.

Jednog jutra dve hiljade i osme sam ustao, pogledao se u ogledalo i deset puta izgovorio ’’Dačić, ministar policije’’, to je za mene bio poraz, morao sam sebi da utuvim tu činjenicu u glavu. Jednog jutra dve hiljade i dvanaeste sam isto ponovio kad je Nikolić postao predsednik Srbije. Ista priča se desila i sa onim julovskim govnetom Vulinom.

Hoće li mi mladost i srednje doba proći sa Dačićima, Nikolićima, Vučićima i onim julovkim govetom Vulinom…

Pitam se, pitamo se….

Boško Josimović

Dete zvezda

"Materija se ne može uništiti niti ni iz čega stvoriti" - ovo je prva definicija iz fizike koju smo učili u školi.

Sve što zauzima prostor u svemiru naziva se materija. Može da bude u čvrstom, tečnom i gasovitom stanju. Materija može da bude organska i neorganska. Ljudi, drveće, životinje i cveće primeri su za organsku materiju. Drvena građa, pamučna i vunena tkanina, razne vrste brašna, takođe su organske materije, jer su to proizvodi od biljaka. Stvari koje nisu žive ili koje nikada nisu bile žive, kao gvožđe, staklo i voda predstavljaju neorganske materije.
Nezavisno od toga u kom se vidu nalazi, materija je sastavljena od atoma. Svaki atom sačinjavaju jezgro i elektroni koji se kreću. Elektroni su čestice najmanje mase i nosioci su negativnog elektriciteta.
Iako je atom toliko mali, postoji veliki prostor između čestica koje ga sačinjavaju. Otuda je materija u suštini uglavnom prostor.

Zid od cigle ili živo biće u stvari su uglavnom prostor. Kad bi postojao neki način da se odstrani sav prostor iz nas i da ostane samo čvrsta materija, verovatno bismo bili veličine belutka.
Ako bi svi atomi bili potpuno isti, u celom svetu bi postojala samo jedna vrsta materije. Međutim, ima više od sto vrsta atoma i svaki od njih čini jedan ’’element’’, koji je najjednostavniji vid materije. Element je materija koja se sastoji samo iz jedne vrste atoma. Zlato, gvožđe, jod i kiseonik su neki od mnogih postojećih elemenata.
Materija koja se sastoji od više vrsta atoma, međusobno spojenih, zove se jedinjenje.
Najmanji deo jedinjenja jeste molekul. Ukoliko su atomi i molekuli u materiji čvršće spojeni utoliko je ona ’’gušća’’.

Materija koja ima veliku gustinu u isto vreme je i teška, kao na primer zlato. Drvo ima manju gustinu pa je, prema tome i lakše.
Materija može da menja svoja stanja (tečno, čvrsto i gasovito), ali se nikada ne može uništiti. Međutim, ona može da se pretvara u energiju.

Gledano na ovaj način mi smo svi proizvod materijala koji je nastao eksplozijom triliona zvezda. Naše telo je na bazi vodonika, kiseonika, ugljenika. Svi ti elementi nisu nastali na zemlji već ih je splet okolnosti, gravitacije i kosmičke sreće spojio na ovom mestu.

Zbog toga sam u ranoj mladosti voleo da mislim da smo svi deca zvezda, sačinjeni od kosmičke prašine.

Ipak, zvezde, planete, kosmos i materija uopšte su morali da poteknu od negde. Danas važeće teorije objašnjavaju da je sve krenulo iz jedne tačke, beskrajno male, a opet beskonačno velike težine. Ta tačka se matematički zove singularnost ili singularitet.

Tačka singularnosti je teorijska posledica opšte teorije relativnosti. U poslednjoj fazi evolucije vrlo masivnih zvezda gravitacija je toliko jaka da joj se čak ni odbojne sile između samih atomskih jezgara ne mogu suprotstaviti i zaustaviti smanjivanje te zvezde. Pod pritiskom sopstvene gravitacije zvezda biva sabijena u jednu tačku, a upravo ta tačka je singularitet.

Prema opštoj teoriji relativnosti zakrivljenost prostor-vremena zavisi od toga koliko je gravitaciona sila jaka. Gravitacija jedne ovakve zvezde, tj. tačke, je beskonačno jaka pa je samim tim i zakrivljenost prostor-vremena beskonačno velika. Teško je reći kako singularitet izgleda, kao matematička posledica singularitet je tačka.

Ta tačka singulariteta je u velikom prasku stvorila svu materiju, gravitaciju, prostor-vreme, svetlost, hemijske elemente i posle 14 milijardi godina nas.

Ali šta je bilo pre singulariteta, kako je on nastao ?

Na ovakva pitanja su mi uglavnom odgovarali sa frazom da mnogo razmišljam i da idem na sport ili da je dokon mozak đavolje igralište.

… a rođen sam iza zavese, ali ne bilo koje već iza ’’gvozdene zavese’’ kako su je ljudi sa zapada nazivali. Nama u to vreme veoma mladim ljudima to i nije smetalo jer za bolje nismo ni znali, a i nije nam bilo toliko loše. U tom vremenu komunizma ljudi su mahom bili ukalupljeni i primili su  tu doktrinu neokomunizma veoma dobro. Ipak 50 godina nije bilo dovoljno da se u ljudima ubije pravoslavlje koje nas je ustanovilo vekovima pre komunizma. Po završetku te ere, ljudi su počeli ponovo masovno da se okreću veri i crkvi koja je sve vreme bila tu, nevidljiva za neke, ali tu.

Mi Srbi nismo uvek imali svoju državu i dešavale su nam se epohe pod okupacijom drugih naroda različite vere. Pravoslavna crkva je vekovima čuvala srpski integritet, a Pravoslavna vera je održala Srbe u najtežim trenucima.

Ipak, u današnje vreme možemo primetiti da je i crkva u nekoj vrsti tranzicije, bolje rečeno ljudi koji predstavljaju crkvu. Na našem tlu usled stalnih podela i oružanih sukoba došlo je i do pogrešnog tumačenja Pravoslavlja tako da su neki ljudi u ime vere koja je najčistija ljubav i tolerancija  počinili veoma loše stvari i inspirisali druge ljude na greh. Naravno, i ljudsko društvo je u veoma velikoj krizi, tako da su nekadašnja devijantna ponašanja danas stil života ili društvenog izraza.

Ako ste pročitali tekst do ovde sigurno se pitate kakve ovo ima veze sa singularitetom, materijom i postankom svega.

Sada pokušajte da shvatite mene, na mom primeru se može videti tranzicija.

Još kao veoma mlad sam voleo da izučavam nauku, konkretno fiziku iako mi prvi susreti sa njom nisu bili dobri. Prosto sam bio opčinjen fizikom, astronomijom i hemijom i mislio sam da sve može objasniti. Ljudsko biće je po prirodi istraživač i stalno je u potrazi za novim saznanjima. Da nije tako Kolumbo nikada ne bi otkrio američki kontinent, bračni par Kiri radioaktivnost, Gagarin ne bi otišao u svemir, Armstrong ne bi zakoračio na Mesec, Leonov ne bi načinio prvu kosmičku šetnju.

Pa ipak nauka ne pruža sve odgovore. Mada je primamljivija ideja da si dete zvezda, u nauci se ne može naći duševni mir. Morao sam da verujem u nešto više…

Počeo sam da izučavam Pravoslavlje i u njemu sam našao mir, a u pravoslavnim običajima istoriju.

Počeo sam da posećujem srpske svetinje manastire i crkve i tamo pronašao mir, ljubav i spokoj koji do tada nisam poznavao.

Upoznao sam sveštena lica koja su mi iz druge perspektive predstavila ono što sam mislio da je već objašnjeno. U takvom stanju i sa novim znanjem sam mogao pitanja da postavim drugačije.

Upoznao sam njihov život i harmoniju sa prirodom kakvu nikada neću dostići.

Postao sam bolji čovek koji će stalno težiti da bude još bolji.

Kršten sam sa 34 godine, ne zato što su moji bili ’’crveni’’, baš naprotiv. U crkvi Ružici na Kalemegdanu krstio me je moj najbolji prijatelj koga poznajm skoro ceo život i koji je za mene učinio više nego rođeni otac. Dobio sam kuma, instituciju koju do tada na taj način nisam poznavao i koja me sada još više vezuje za njega.

Ljudsko biće je po prirodi istraživač, samo u mom slučaju je to krenulo od nazad, pokušavao sam da spoznam tajnu nastanka svega, a da nisam upoznao samoga sebe. Ko je stvorio singularitet i šta je bilo pre toga ? To ne znamo ni danas, neka viša sila, Bog ili kako god Vi poželite…

Ko je udahnuo dušu čoveku i stvorio od njega istraživača ? Ni to ne znamo, možda i ne treba…

Možda još uvek nismo u stanju da shvatimo jer nam je svest još uvek ograničena…

I na kraju, ja sam dete zvezda, moje telo je na bazi kiseonika, vodonika, ugljenika, ja sam duša koja je dar od Boga, ja sam Hrišćanin, Pravoslavac, ja sam Srbin…

                                                                                               

                                                                                                              

(tekst objavljen na portalu www.manemoj.com)

                                                                                      Boško Josimović

...prvi prepoznati napad panike...

… ne mogu reći da sam imao nesrećno detinjstvo. Šta je uopšte srećno detinjstvo, a šta nesrećno detinjstvo. To u to vreme nisam razaznavao. Kakvo detinjstvo može biti u Beogradu krajem 80-tih, početkom 90-tih ?  Neko je imao sve, neko nije imao ništa, čak ni dom, čak ni zemlju…

Iako sam dete razvedenih roditelja, voleo sam da mislim da sam imao dovoljno, odnosno koliko mi treba. Živeo sam u šumovitom delu grada, a od poznatijih znamenitosti u kraju mi je bio poznat samo veliki centralni zatvor, poznatiji kao CZ. U to vreme to zdanje su posećivali poznatiji ljudi iz tog vremena, zauzimao je i veliki deo pejsaža koji se video sa moje terase i valjda zbog toga mi je bio zanimljiv.

Sam razvod mojih roditelja sam doživeo iz trećeg lica, kao da se to nekom drugom meni jako poznatom i bliskom dešavalo. Imao sam osam godina. Taj događaj za koji su mnogi kasnije tvrdili da je veoma uticao na mene sam zakopao u sebe, potro u dubinu svoje svesti, kao da se desilo, a nije, kao da se desilo drugome, a ja sam tog drugog sažaljevao. Ta neka iznenadna samostalnost mi je utrla veoma veliku odgovornost prema sebi i preostalim ukućanima. Taj osećaj odgovornosti, taj preterano veliki osećaj odgovornosti me prati kroz život i zaslužan je za mnoge dobre stvari kasnije ali i velike fobije koje će nastupiti.

U istoj ulici smo odrastali moji drugovi i ja, svi smo pripadali istoj klasi, klasi koja je u to vreme počela da odumire,i čije se odumiranje nastavilo do danas.

Moja majka, doktor sa dva fakulteta je radila dva posla. U to vreme je to bilo skoro normalno.

Svojim radom i zalaganjem je uspela da nas sačuva od osećaja nemaštine i pruži nam koliko toliko za to vreme normalan život i mogu reći srećno detinjstvo.

Sećam se dana kada me je vodila da me upiše u osnovnu školu. Dan sunčan, topao, peške dolazimo do osnovne škole. Ne osećam strah, osećam ponos. Drži me za ruku i priča mi nešto u hodu. Prilazimo ulazu, zastava sa petokrakom se ponosno vijori na blagom vetru, osećam miris lipa. Dvorište je veliko i u kaskadama, nema skoro nikoga, samo udaljeni žamor, moja majka, ja, blag vetar i miris lipa. Skoro smo na ulazu, govori mi da idemo kod psihologa, ja ne znam šta je tačno psiholog ali imam osećaj da će on nešto odlučivati, ne osećam strah, osećam ponos. Dečak na biciklu prelazi sa kaskade na kaskadu, bicikla je neka obična i liči na žensku, dečak ne uspeva da pređe na niži nivo. Pada na zemlju, ruke su mu u neprirodnom položaju, iz glave i  iz ušiju mu teče krv. Ne znam šta se dešava ali osećam da nešto nije u redu. Kao da sve to neko drugi gleda. I škole istrčavaju neki ljudi, majka me uvodi u ulaz i ide da pomogne, jedna od žena iz gužve mi prilazi govori da se zove Svetlana i da je školski psiholog i da krenem za njom u sobu. U sobi je veliki zeleni sto, ispred su dve proste stolice, na zidovima slike koje su nacrtala deca vodenim bojama. Moja majka sedi pored mene i priča sa psihologom, kad li je ušla. U jednom trenutku me školski psiholog pita zašto ćutim, moja majka odgovara ’’znate, on je staklenac’’. Šta je staklenac? Mislim u sebi, ja sam kliker, ne razumem … Majka nastavlja ’’sve prima suviše lično, ksrcu’’ . Posle crtanja uzdužnih i poprečnih linija dogovor je pao, polazim u septembru u školu. Imao sam sedam godina i po prvi put mi se desilo nešto što nisam znao da opišem, osećaj koji nisam do tad iskusio.

                                                                                                                                   Boško Josimović